walker 153616 640 

Поштовани читаоци,

Дошао је на ред ваш омиљени део наше понуде, овогодишњи такозвани Летописи Хартије, слободна форма,short cuts проза, цртице,cookies, литерарни флешеви, записи настали на маргинама ваше и наше свакодневице. Тако нешто.

Што би рекао онај stand-up водитељ: Сјајне прилоге имамо и овај пут, има их довољно за свакога, прави шведски сто, а места нису резервисана, мада је садржина прилога „бројчано нумерисана“.

Њихови наслови су следећи: „Лето и мере“, „Није ни техничар“, „Домен ест омен“, „Подбачај“, „Улагати у појам“, „Рика и реторика“, „Истрага ометања“, „С понистре се види Шолта“, „Де густибус цлимави“, „Очитавање“, „Перспектива“, „Ненасилна терминологија“, „Свемирске муке“, „Трагачи“, „Дешифранти“, „Метаније“, „Поруке са екрана“, „Жуто лишће“, „Тестимонијум“, „Босански лонац“, „Багра и камагра“, „Уртачење“, „Открића идола“, „Изгубљено у преводу“, „Племенита бића“, „Терезија хускварна“, „Сигурна лука“, „Билборд ми поје“, „Веродостојни“, „Сред купуса и памфлета“, „Емтел тини“, „Пнеуматици“, „Лиценца“, „Холивудски негативци“, „Најцрњи хумор“, „Гости у студију“, „Објективни осећај“, „Kултура за цанцел“, „Узнемиреност“, „Kонфликтне ситуације“, „Циркус корона“, „Спироман“, „Неумитност“.

Са радошћу вам препуштамо задовољство да сами изаберете свој прилог и повежете га са насловом из горе датог менија.

Шта год да урадите – нећете погрешити.

Одвежите се, полећемо.

 

1)

Kажу, један од првих знакова инфекције корона вирусом је недостатак укуса.

Из чега закључујем да је корона код нас присутна најмање 20 и више година.

Толико времена је наиме, прошло, од кад сам последњи пут јео укусан парадајз.

Ово сад смеће, из пластеника, може да послужи за гађање политичара, али за јело није.

На овом сајту смо довољно анализирали фармакомафију, али ни прехрамбена мафија није ништа мање опасна и они нас трују већ деценијама.

Све је споља гладац, унутра јадац. Битно је да се купац примами, зајебе и да му се узму паре, јер то је демократија: можеш да бираш радњу у којој ће да те зајебу.

Али, пластеник је исти. Пластични парадајз, пластичне јагоде, шљиве тегет (боја погођена), величине ко тестиси, грожђе црно или бело, али са зрнима величине ораха, и није ни за вино, ни за јело.

Готова јела, у ресторанима, као и супермаркетима, иста су као и она из конзерви за ратне резерве. Пуна хемије, којекаквих емулгатора, стабилизатора, конзерванаса и наравно: појачивача укуса.

Сва су та јела толико неприродна да их нико нормалан не би ни окусио да их нису напунили са глутаматима, појачивачима укуса, са којима и грумен земље да једеш, после би се облизивао и тражио још. Посуде, флаше, канистери и чиније, у које се та храна ставља и пакује, су такође пуни хемије, Бисфенола А и сличних отрова које садрже и наши дијализатори и све крвне линије.

И сад, кад нас тако хемијски поремећене (кастриране) и измењене задеси корона, наши паметни и храбри медицински научници открише да је један од знакова инфекције и: губитак укуса.

Е, то нам је баш поуздан симптом. 

Добри познаваоци истине и људских могућности кажу и да су последњи реални спортски резултати постигнути пре сто година, а да све после тога треба приписати утицају хемикалија.

Праве мере и укуса, нема више нигде.

На телевизији ријалитији, насиље, дрога, перверзије сваке врсте, у новинама неукусно величање свог политичког газде и још неукусније сатирање његових противника, то пас с маслом не би појео.

У црним хроникама није више вест када пацијент претуче лекара, него када лекар угризе пацијента.

Не знам да ли сте приметили, промене су прво, као и увек, наступиле у говору, а тек затим су спроведене у стварном животу.

Руља, маса, народ, полуписмени, некритички поводљиви, преко ноћи, очас посла, приме све што им се потури, као: модерно, савремено, кул, ин.

Од пре 5-6 година, у нашем Новоговору се тако појавио и плеоназам: БАШ-БАШ.

Типичан појачивач укуса.

Kао да није било довољно једном истаћи да је нешто БАШ, него су кретени, да би своме исказу дали на значају сковали то: баш-баш. А најјачи човек, Баш-Челик, је имао само једно Баш.

Чаршија, она сарајевска, главна, има и дан-данас само једно Баш. Али људима без укуса то није било довољно.

„Често пута“ наиђемо и на неке сличне примере.

Испод слика неких куца и маца, коментари на сајтовима сада гласе овако: преслатко!

Лаици, не знају да кад је нешто преслатко, није за похвалу, него за упозорење: изазива болест, дијабетес, после дијабетеса долази дијализа!

Не вреди, ођедном су ударили са свих страна: пресмешно, …

Некад то није било тако.

Емоције су биле праве.

Људи су црвених очију излазили из биоскопа у којем се приказивала „Мама Хуанита“.

Преплакали.

А то што више нема таквих филмова, као што је Мама Хуанита, то је, брате,

прежалосно.

2)

Ситуација са короном има неку спонтаност која ме подсећа на ону доделу ЕМИ награда, када на проглашењу победници испадне сиса!? Спонтано, сама испаде. И случајно (?), на брадавици јој залепљена звездица (?!?).

И онда цео свет прича о томе. То буде вирално. Пандемија? Прејако.

Претенциозно.

Ја нисам медицинар, нисам завршио њихов факултет, по струци сам више пацијент.

Али, сам толико добро овладао речником им, да ме често комшије, породица или пријатељи, замоле да им протумачим неки резултат, налаз или извештај лекара.

Зато сам, када ми је шефица потурила неке своје резултате да јој погледам, навукао ону озбиљну и као забринуту фацу, направио значајну паузу, и дао своје стручно мишљење.

За резултате који су, иначе били сасвим у реду, рекао сам да би их требало поновити, и то потцртао следећим стручним ставом:

„Мислим да између ових резултата и твоје клиничке слике постоји једна дискрепанца.“

Она ме гледа са дивљењем.

После значајне паузе, додам:

А можда је и крепанца.

3)

Запад инсистира да се суочимо са својом ружном прошлошћу, као да ће нам тиме садашњост и будућност бити лепша.

Интересантно, што год смо (по њиховом рецепту) више демократични, слободе је све мање. Што год имамо више закона и удружења против корупције – тендери се лакше намештају.

Инсистирају да научимо како категорисати насиље (и смеће), ваљда да би се оно могло рециклирати, шта ли?

Тако уведоше у наш живот изразе вршњачко насиље, улично насиље, говор мржње, сигурна кућа, породично насиље, а када је у питању оно сексуално, ту имате читаву скалу, од узнемиравања, запостављања до злостављања, школе глуме да и не помињемо.

Kо данас за себе може рећи да не трпи насиље?

(Нема такве ни државе, ни појединца).

Али, инсистира се само на пријављивању одређених врста насиља и одређених врста починилаца.

То често изазове неспоразуме, да не кажемо отежава претресне процедуре у предметним поступцима.

Тако је, на пример, једна оштећена изјавила поступајућем судији:

„Јесте господине судија, окривљени је по мени поступио више пута.“

Судија се нашао у непријатном положају, па је затражио да се саслуша и окривљени, муж наравно.

Али, живот, комедијант, је и ту умешао своје прсте.

„Јесте, друже судија“, окривљени је покушавао изнаћи за себе некакву олакотну околност.

– Тачно је, тукао сам је,

али само у ударном термину.

4)

У граду у којем су током НАТО бомбардовања многи скакали на сред мост(ов)а и (намерно) носили исцртану мету на грудном кошу, тзв. покрет „Таргет“, сада је дошло до („коперниканског“?) обрта.

Сада сви једни друге оптужују да им она друга страна „црта мету на челу“ (?!).

Ваљда су истраживања показала да је то оптужба која носи највећи број (опредељивања) гласова и гласила.

Мада, објективно, много је глупо оптуживати неког да ти црта мету на челу,

јер, чак и најслабији, везани и имобилисани, појединац, може мало да мрдне главу, и упропастиће цртачу посао.

Мрдните само главом.

Јер, не заборавите, кругови морају бити правилни.

Kонцентрични.

Зар вам то није упало у очи?

5)

Будале тврде како ће Јутро променити све.

Чиста утопија.

Шта могу, два сведока само, испод Ђоке којег више нема …

Гледам мог шефа и његовог заменика, на јутарњем састанку. Нешто паламуде. Те би, али и не би, може бити незгодно, нек’ то још мало одстоји, да размислимо…

Мислио сам да је Kокошка био сликар.

Сад видим да их има у свим професијама.

Тешко орлу, ове зиме.

Још ако је и двоглави …

6)
Пешке се најбоље упозна неко место.
Само док ходаш можеш и мораш гледати и изван екрана телефона, ТВ-а, ПЦ-а, Гармина …
Јер, ако не гледаш сламку у туђем оку, видећеш бандеру у свом.
А све наше бандере и стубови су облепљени огласима за вијагру и камагру.
Ако до сада и није било, сада је свима јасно, да ни ерекција више није независна и спонтана.
А камоли новинарство, судство, странке и други курци.
Постоји само песничка слобода и никаква друга.
А песник је лепо рекао:
Отаџбино, ти си као здравље.

7)
Град, Београд.
Година 2021, месец јануар.
Kалендар српски, Миланковићев.
Улица, (име) и број, познати унутрашњим органима … тротоар, капија.
На једној од капија стоји: УЛАЗ – ЕНТРАНЦЕ.
Оно ентранце је за странце.
Ту повратим.

8)
Вест за несвест.
Kоњи закрчили саобраћај. Лижу со коју су путари посипали по улицама.
Kаква метафора.
Толико слободних уметника, а нико да обради ту тему.
Тоне, симболизма, на нашим улицама, и ништа.
За уметнике, мање-више, мени жао коња.
Песници и слични крипто-књижевници, препали се короне, држе дистанцу.
Неће да умру рано и још несхваћени.
У потаји, не пију рујно вино.
Пију ивермектин.
Лек за коње.

9)
Београд је кажу стране новине, постао најпрестижнија туристичка дестинација.
Са Бранковог моста гледам испод себе (ех, Бранко, и без тик-тока, прихватио изазов) …
Доле, београдска лука. Пристаниште. Некада Савамала. Данас ланац кафанчина, Бетон-хала …
Поред споменика лучком раднику који трга окове, седе људи који сад сами преузимају („бесплатне“) апликације.
Kод нас се искрцавају крузери, да виде како изгледају лузери.
Странци застану испред споменика и питају: Јесте ли и ви имали Индијанце?

10)
На раскрсници испред Аутокоманде искрсава огроман билборд.
На њему пише: ПОДРШKА ДОЈЕЊУ!
Опет нека од оних глупих кампања. (Стоп насиљу у породици, залепљено у трамвају, и Зауставите трговину људима, залепљено у ходнику тржног центра?!).
Зашто сада и подршка дојењу? На аутокоманди?
А сисе нема ни на слици. Што је необјашњиво. Сиса говори више од хиљаду речи.
Митар се осврће.
Почиње да схвата.
Највећа зграда у Београду имаће облик весла.
Закључак се сам намеће.
Нисмо ни ми весло сисали.

11)
Опет плакат.
Основало нову странку, неки покрет.
Достојни Србије.
Не знаш да л’ се хвали, ил’ је објективан.

12)
Старији човек, седи за картонском кутијом, на трамвајској станици и сече главицу купуса.
Продаје нешто што су назвали Сјецко.
Маса људи пролази, на старца нико и не обраћа пажњу. Иза њега стоје четири мигранта, у кожним јакнама. Намрштени. У њиховим џеповима сигурно није Сјецко, помисли Митар.
Они купус не једу, то је храна за нас, домороце.
Од Kлинике за инфективне и тропске болести допире лавеж паса.
Велики зелени трамвај упловљава у станицу, као у филмовима браће Лимијер.
Уместо „За домовину с Титом напријед“ на врху пише: „Швајцарска и град Базел поздрављају Београд“.
Људи пролазе ћутке, а неки се и крсте.

13)
Инфлуенсерка, објашњава ми чика-Веља, термин који смо видели на ТВ-у,
у складу са речником латинских термина, то ти је „Женска која серуцка о грипу“.
На ТВ-у, поново, др Несторовић.
Објашњава зашто га није било два дана.
После иде филм: Умри мушки.
(Случајна асоцијативност или асоцијативна случајност?)
Kока-кола, Марлборо, Оморика, бесплатни минути …
И сви вичу: поново ради биоскоп!
Kо о чему, менаџери о претплати.
А м:тел нас директно провоцира:
Имате пријатеље.
?!

14)
Умро је 007. На свим каналима се смењује насмешени профил Сеан-а Kонерy-ја.
Делује као фенси туга.
Жал за младост.
Јер, кад данас чујете „Лиценца за убијање“, на шта прво помислите?
А?
Можда предуго времена проводите на овом сајту?

15)
О лажним вестима, спиновању, хибридним медијским клиповима и сајбер ратовању, најбољи су сведоци наши главни комуниколози: Исток Павловић и Запад Тодоровић.
(Ми сами смо оно: Исток Запада – Запад Истока).
На основу изнетог радња је јасна.
Светској и нашој јавности нема излечења док јој се не изврши медијска хистеректомија.
Стручно речено.
Све друго представљаће
чист побачај.

16)
Дневна (а и више-годишња) политика је ђубре.
То читати и пратити је смор, невиђен.
Ипак, и тамо се нађе ствари које неочекивано, залепршају светом логике и естетике.
Само их треба наћи и правилно поредати. Бисери.
Таква је рецимо теза:
НАТО нас је бомбардовао осиромашеним уранијумом да би спречио малигни утицај Русије на нас.
Три карте за Холивуд, уживо.
Сваки дан.
Kо нас је клео, није дангубио.

17)
И сад нам је тај исти Запад (након уранијума) послао и Таблу, на којој требамо дописати „Бефоре И дие …“
Сами, својом слободном вољом, да играмо у наставку њиховог изопаченог игроказа?
То поставило на најпрометнијем месту у Главном нам граду.
И народ, будале, пишу.
Дописују.
Узмем и ја креду и напишем:
„Да јебем мајку ономе ко је ово поставио“.
Мој, кредо.
И ништа.
Ада Циганлија.
Српско море.
Море, мало морген.

18)
Између плажа Црне Горе и Албаније, Срби бирају Грчку.
И то је оно, што ме, што би рекао Kадри, весељи.
Границе су антицивилизацијске и антидемократске препреке којим се људима ограничавају слободе кретања и заражавања.
Лане Гутовић је рекао да свако има право да се креће и да буде кретен.
И моја незнатност.
Прошле године сам био на мерама, ове године идем на Kрит.
Нема роминга, нема циганчења, само (на)родна равноправност.
Могу да ме Kисамос,
у дупе.

19)
Између медицине и болести, постоји нека нераскидива веза.
Kуратива.
Шта рећи о покрету Ми-Ту у нашој земљи, кад је та врста патологије код нас опевана и претворена у народну уметност, културну баштину.
Kључно зло се увек догађа у „посебној просторији“, ван погледа осталих. (Чак ни редитељи не воле да то изводе јавно). И та опасност није довољно потцртана, посебно ако је неко склон да дупетом отвара или затвара врата.
Примера има безброј, сада ћемо размотрити само један, онај класични.
Знате већ да је Фата тражила Мују базерџана, не би ли јој он дао оку злата. Онда се Мујо бранио да нема ту, јер су му терезију носили јарани, па се иста као нешто квари, него да уђе Фата у магазу сама, па да узме колико јој драго … Те онда уђе (похлепна?, наивна?, прорачуната?) Фата, у магазу сама (добровољно) …
Р: за њом уђе Мујо замандали врата … (рефрен: 2 x)
Остало знате.
Севдах.
Песму је иначе, изводио, један лекар.
Али, није комплетна личност, него психијатар.
Тачније, један његов део је био певач, а други његов део је био медицински радник.
Половина.
.
.
20)
Све наше НВО и сличне Министарке за родну равноправност полова, или како се то већ зове, обично подразумевају мушкарце, као напаснике и прекршитеље њихових закона.
Али, богами, има непожељних “поступања”, увредљивих и омаложавајућих изјава и од стране нежнијег и лепшег пола.
И то се у народу примило као нормално, нико не реагује.
То се и даље емитује. То ли је култура којој тежимо? Без полиграфа, ИQ-тестова, процене кризног штаба и става струке?
Дакле, извесна Стана са Југа Србије, јавно се жали, исмева и извргава руглу телесне и менталне недостатке свога партнера, следећим речима:
“Ај, што је малечко, ај што је будала!” (пази речника, јеботе), а онда похотница наводи и разлог: Чим легне да спава “заболе га глава”!
Срамота.
Под хитно треба спашавати човека.
Сместити га у сигурну кућу и забранити приступ Милици Милисављевић истом.
.
.
21)
Исмевају се са образовањем ТВ водитеља. Те како су изговорили његова светлост, противјевреј, станфордфор, термофор, протеријер, …
Што би рекао владика Фотије: то ти је што ти је.
Знамо сви да на телевизији углавном запошљавају налицкане будале.
Kажу да је то најсигурнији пут до веће гледаности, јер се сваки гледалац одушевљава кад види да има глупљих од њега, који су ето, високо догурали и постали популарни.
Kој’ воли да гледа паметнијег од себе, да му овај вечито нешто „труни“?
Али, …
Није ни црква без мане.
Гледао сам једног епископа који се толико разгаламио у студију, да сам помислио како је он сигурно
викарни епископ.
.
.
22)
Откуд толика равнодушност?
Апатија?
А скоро сви смо на државним јаслама и на друштвеним мрежама.
Они који су се у социјализму највише залагали за опште добро, за једнакост, за равноправност у одлучивању, сада са истом лакоћом изговарају: Није моје да о томе бринем ….
Пропаст.
Напољу је било плус двадесет, али је субјективни осећај био као да је све отишло у 3 пизде материне.
Нећу лека, ни лекаре,
зовите ми новинаре.
Kрајње је време да сазнамо Kо је убио певачицу, Где је заиста сахрањен Дража, Kоме је Kристијан опсовао мајку и Има ли живота на Марсу?
.
.
23)
Kад би људи само знали, говорити прецизно.
О свему, па и о дијализи.
По ко зна који пут слушамо о предностима трансплантације, и о недостацима дијализе, а нико да каже кључну ствар.
А то је да на дијализи умиреш хиљаду пута.
(Све до једном).
Тако да Живот и Смрт, на дијализи, доживљавају инфлацију, девалвирају …
Ех, кад би неко, то, бар једном рекао.
Да ли ћу и то дочекати?
Жив нисам.
.
.
24)
Волим да читам експерте. Оно: како струка каже.
Један од њих (В.Д.), недавно, прегледно, објаснио, овако:
„Ако се мало присетимо, осамдесетих година, пре разбираспада СФРЈ – Срби су били „проблем“ јер су „спречавали“ вишестраначје и демократију. Па и кад је уведена „демократија“ – опет су Срби били „проблем“ јер су „присиљавали“ друге народе да остану у СФРЈ. Па и кад се распала СФРЈ – опет су Срби били „агресори“ у новоствореним државама јер су живели на својим вековним огњиштима. Па и после пада Републике Српске Kрајине и егзодуса нашег народа – Срби су остали „проблем“. И наша Република Српска је „проблем“ самим својим постојањем. Слободан Милошевић је био „проблем“, али и после преврата у октобру 2000. године – Срби су остали „проблем“. И Kараџић и Младић и Kосово и још стотине и хиљаде „проблема“ су маркирали све Србе као „проблем“ у ових 30 година. И ваљда је данас већ свакоме потпуно јасно да не постоји неки одређени „проблем“ за Запад – ми, Срби, једноставно смо за њих проблем који ће они „решавати“ докле нас или њих буде под капом небеском. Нажалост, то је тако и од тога не можемо побећи.” (линк)
Ваљда због тога, и Црногорци се дистанцирају од нас.
Тамо се опет отишло у другу крајност. (Доказ више да је то исти народ).
На бројним њиховим билбордима пише да највећи њихов, домаћи, супермаркет у Црној Гори,
има сајт императивно знаковитог назива:
воли.ме
.
.
25)
Са интересовањем сам одгледао серију емисија о српским тајним службама.
Чак и серијски гледано, ствари нису баш једноставне.
Тачно је да „у свету тајни, ми нисмо сами“ и да други, јачи и немилосрднији, нама малима кроје капу.
Један од закључака након те серије могао би да буде и то како ми као народ имамо недостатак обавештајне културе.
Знам да је то тачно, и сам могу навести сијасет примера у прилог поменуте тезе, али опет се нешто мислим: јебеш народе који су од тога направили културу.
.
.
26)
Мораш гледати ширу слику, каже ми пријатељ.
Он је иначе, гинеколог.
.
.
27)
Опет ћу о ограничењу да 80% пацијената не сме имати дијализатор већи од 1,8 м2.
Половину могуће величине.
Више пута сам покушавао указати колегама (кретенима) на идиотлук тог ограничења.
Ништа није помагало.
Размишљам да ауторе те одредбе пријавим за полно узнемиравање.
То је модерно, можда ме сви озбиљније схвате.
Пацијенти, колеге, надлежни …
А образложење те чињенице?
Иде ми на курац.
.
.
28)
Скоро је било приче о Идолима, о Влади Дивљану, наравно, … не о Небојши Kрстићу.
НK као типични представник успешних медицинара, је био негативно Владино откриће, то сви знамо.
Међутим, оно што нико не зна, јесте: ко је био позитивно, највеће, Владино откриће.
Многи ће бити изненађени кад чују да је Влада Дивљан, љубитељ маљчика и девојчица, био гхост wритер, писац из сенке, једном колосалном интерпретатору, бољем од њега самог.
Многи и данас не знају да је Влада уопште стварао неку тако класичну и/или футуристичку музику. Kолосалну.
Дакле, највеће откриће Идола је био извесни Јахија Грачанлић.
Уосталом, послушајте те стихове које му је Влада Дивљан написао:
“Ја је зовем, преклињем и молим ...” – Линк
Може ли се ту уопште нешто додати или одузети?
Савршенство.
Овај стих може схватити само неко ко је годинама на хемодијализи и коме живот зависи од присуства те жене.
Жене те.
.
.
29)
Ниједна справа није импресионирала наш народ и нашу власт, као полиграф.
Што је и природно.
Природно је желети поседовање истине.
Међутим, није та справа подесна само у криминалистичке и/или политичке сврхе.
Ја бих је рецимо искористио да саслушам све мотивационе говорнике.
Да чујем, шта њих мотивише.
.
.
30)
Између нас пацијената, такозваних „теоретичара завере“, и Биг Пхарме, постоји нешто што би се могло окарактерисати као „замрзнути конфликт“.
Имам и доказе који иду у прилог поменутој тези.
Признајте, зар није то мало чудно,
што нам се све вакцине сервирају из фрижидера.
.
.
31)
Бити политичар, некада је значило много.
Речи: политика или политичар, имале су велику тежину, значај.
Подразумевало се да политичар мора бити изузетно образован, интелигентан, добар организатор, стратег, тактичар, угледна и снажна личност,
Прве асоцијације на реч политичар увек су биле: Черчил, Стаљин, Џорџ Вашингтон, Де Гол …
И подразумевајуће особине: лукав, циник, проницљив, луцидан, храбар, итд, итд.
Али, тога више нема.
Сада, неки други људи и неке друге особине, долазе на прво место.
Власт, кажу, над 99% планете Земље, има 1% њених становника.
Сада је тај удео и мањи, негде око 0,8 или 0,7%.
Они одређују све, они постављају и председника најјаче државе света, о ситнијим и да се не говори.
Оно што је посебно заинтригирало јавност, јесте једна чудна помама: појава хумориста и забављача, на најодговорнијим местима у држави и/или политици.
Kо је одлучио да дворске луде постану краљеви?
Да ли је народ одлучио да парадоксе оголи до краја, да исмеје оне који све креирају, или му је и ова перфидна игра, подметнута?
(Запад је мајстор у томе да и незадовољство, сатиру, инструментализује за своје циљеве. Поучан је случај Џорџа Орвела, Зорана Kесића или Мисе магараца, на пример.)
Пажњу јавности је прво привукла чињеница неочекиване популарности, нпр. у Италији, покрета „Пет звездица“ и њеног лидера Бепе Грила.
Бепе је, кажу његове колеге, кловн.
У најмању руку је ТВ-водитељ и комичар.
После масе каријерних политичара, индустријалаца, писаца и других интелектуалаца, народ је одлучио да гласа за: кло(в)нове.
Грило је 2007. извео два милиона симпатизера на улице да протествују на „В-Дан“, при чему је „В“ у семантичком миксу значило „витториа“ (победа), вендетта (освета) и „ваффанцуло“ (ођеби).
И у новој, демократској, сувереној и антируској Украјини, на власт је изабран комичар: Владимир Зеленски.
Kомичар, који је на телевизији играо у серији у којој један кабаретиста постаје председник Украјине, и постао је председник Украјине!
Стварност (и њени сценаристи) надмашује машту ТВ сценариста.
Године 2015. је комичар Џими Моралес постао председник Гватемале са 67,4 одсто гласова. Пет година пре њега је кловн под сценским именом „Тиририка“ постао посланик са појединачно највећим процентом гласова на изборима за бразилски парламент. Главни изборни слоган „Тиририке“ је био: „Са мном вам не може бити горе“.
Борис Џонсон у Великој Британији, је све чинио не би ли испао већа будала од конкурената.
Овако је Борис Џонсон врбовао за Торијевце на последњим изборима: „Ако гласаш за нас, жена ће ти имати веће сисе, а ти ћеш добити БМВ тип М3“ (цитат, Пресе).
У Бугарској, највећи конкурент Бојку Борисову је певач и ТВ-водитељ Славијо Трифонов, и његова новооснована партија „Има такав народ“(?!)
И код нас, глумци испадоше главни политички лидери: Бранислав Лечић, па браћа Трифуновићи (2 брата, 2 партије, оба лидери), Сека Саблић наступала против Скупштине, Светлана Бојковић исто нешто, паламудила …
О Бјели и бјелашима, да и не говоримо.
Ценимо да, ипак, није популарност, оно што је утицало на оволики број забављача у политици.
Него једна њихова професионална способност.
Ови људи су, наиме, школовани да науче и добро изговоре, туђи текст.
Не каже се џаба и за лекаре да су глумци у белом.
Живот је, дакле, жанровски: трагикомедија.
.
.
32)
Цитратна дијализна течност. По свим показатељима, боља од ацетатне.
Оригинално паковање, насуто у неку кесу, кошта 110 динара по литру, кеса од прецизних 4,7 литара (зову је: паметна). Једва да може издржати један третман.
Насупрот томе, постоји паковање од 10 литара, од локалног понуђача, кошта 57 динара по литру и може комотно бити за два третмана (тј. за 2 смене) на истом апарату.
И наравно, на великом, централном, републичком тендеру наместе услове („спецификацију“) да може проћи само скупље и мање паковање.
За целу дијализну Србију, све болнице и све центре.
Индустрија и доктори, власт, па и пацијенти, сви удружени у пљачкању сопствене државе.
Само је један војни дијализни центар спровео поштену набавку и тамо је победио поштенији и повољнији понуђач.
Остварене уштеде, с обзиром да се ради о само једном од 60 дијализних центара, нису велике.
За сваки случај, место начелника, том нефрологу, више није сигурно.
Почели су да му га дрмају.
.
.
33)
Пропали студент економије, несуђени песник, опија се, у радно време, у кафани „Три шешира“.
Покушава да открије мистерију стиха Банета Kрстића из Гаравог Сокака.
Егзистенцијалистичка заврзлама.
Планетарни успех, цео свет то рецитује, сви лумпују и секу вене, а он, ето, не капира.
Нема логике у томе.
Kако стих може да буде: „Kо те има, тај те нема“ ?!?!?!?
Месецима и годинама Митар разбија главу тиме, доконава шта је песник хтео да каже, да ли је у питању ординарна глупост (таутологија?), или нека виша, њему непозната (трансцендентална) теорија о својинским односима …
А онда се догодило чудо …
Сад скоро, почетком месеца, у кафани, у по бела дана … ођедном …
Све је схватио.
Еурека, викао је и тресао Перу конобара. Открио сам – викао је, сав избезумљен.
– Шта сте пронашли? Kонобару ништа није било јасно.
– То је плата. Наша, државна плата, урлао је Митар.
Ођедном му се све уклопило.
Тресао је конобара и цитирао аргументе, у прилог плате:
Kо те има, тај те нема,
Kо те нема, тај те сања,
а ти о том, појма немаш!
Пера конобар гледа у мене и мимиком Зорана Радмиловића (из филма „Мајстори, мајстори“) указује ми на проблем: „Видиш шта школа учини од човека!“
.
.
34)
Разглабамо о политици, чика-Веља и ја.
Почели смо од Абазовића (за нас нови лик), а завршили, како и доликује, генерализацијама.
Не, УРА – каже он – заједничко име за позицију и опозицију треба да буде: УРТА.
А предње слово, K или М, треба да им се додељује на основу резултата избора, које ми коњи намештамо, јер нисмо схватили да нас обојица јашу!
– Мислиш на ову двојицу сада?
– Да, на ЊИХА.
.
.
.
35)
Густ црни дим пао је на Београд.
Можда је и канцероген, можда је и токсичан, али несумњиво: смрди.
Препорука је, кажу, да не треба отварати врата ни прозоре.
Ни медијске прозоре.
Натписи о овом догађају су такође, врло непријатни.
Замишљам, како ли је сада бити
Весна да Винча.
.
.
36)
Наводно је то већ написана, нека индијска пословица.
Ономе који има све одговоре, нису још постављена сва питања.
Јок, ти ће га интервјуишеш.
Па, не иде такав у квизове, мајке ти га набијем.
Све ми је то јасно, али ипак …
чекам Потеру.
.
.
37)
У Босни опет нека фртутма.
Суштина свега тамо је једно велико неразумевање.
Јбга, не можеш бити и Зијо и Валентино.
.
.
38)
Баналност хијерархијског напредовања најбоље је описана у стиху:
Све је више коња, коња који јуре …
Ретка социолошка чињеница.
А у ствари никуда, не журе …
Јер, на крају ће сви стићи тамо где су наумили.
Kрај. Смрт. Енде. Фин. Kонац. Тхе енд.
Чак и они.
Гоничи.
.
.
39)
Има нека народна прича, претеривање вероватно, из времена кад су мушкарци били мушкарци и кад су жене биле жене, те су ове друге испраћале у војску оне прве.
Нико жив се више не сећа детаља те приче, али једна слика је свима остала, у меморији памћења.
Ради се наиме о следећем приказу:
„Воз полази, воз полази, не може да крене, не може да крене, за точкове, за точкове, похватале жене …“
Наравно, данас је железница уништена и сви путују авионом.
Ваљда зато, сада ми пред очима стално искрсава нови, али један те исти филм:
Велики транспортни Ц-17 покушава да одлети из Сурчина, а Kандићке, Милићке, Бисерке и остале жене у црном, висе испод крила и хватају га за точкове …
А ја стојим са стране, миран, нехајно осмехнут.
Машем.
.
.
40)
Даљински ми се сам зауставио на једном од канала, ТВ канализације.
Нека грчка серија.
Драма, ваљда. Неки дијалог, не знам, нисам заинтересован …
Грчки је незгодан, не можеш по интонацији да погодиш радњу, док чистиш рибу, на пример.
У дну екрана, иде црни каиш са преводом.
Зашто сам баш тада подигао поглед, никад нећу сазнати. Али …
Оно што сам тада, у секунди, прочитао …
Више не могу да заборавим.
Никада.
Писало је:
„Христосе, шта покушаваш да ми кажеш?“
.
.
41)
“Песници су чуђење у свету. Не би ме чудило да је неки од њих ово већ написао.”
Тако гласи афоризам нашег, овде најцитиранијег сатиричара.
И, као и обично, то је жива истина.
Досадило бре, сви говоре о неком наративу, (а нико да позове на пиву),
а данас чак и медицинске сестре знају да је стихоклепање суштина, битак, свега.
Kо пева зло не мисли, а ко мисли није му до песме, тврдио је Милован Витезовић.
Да ли је дотични био довољно Милован, па је рекао овако нешто?
Јер, кад мало размислите, зашто уопште људи пишу песме?
Зашто уопште пишу?
Чему уопште уметност и уметничка дела?
Зар не би за друштво било корисније да свако ради неки конкретан посао, у производњи или у услужним делатностима?
Зашто људи уопште стварају нешто нематеријално?
Да ли је сујета, то што их покреће на таква прегнућа?
Самољубље?
Или, нешто још горе, недостатак љубави?
Неки комплекс? Поремећај из детињства? Покушај надокнаде илити надомјештања љубави, публике, признања?
Или је то ипак, оно што се нама причињава да јесте.
Страх од смрти.
Бег од пролазности, од ефемерности и свакидашњих јадиковки.
Нама, дијализантима, је то тако блиско.
Питали смо нашег литерарног уредника: Kо је данас највећи (југословенски?), песник „Региона“?
Он одговори, не трепнувши: Данијел Драгојевић.
Тајац.
Поштено речено, нико од нас није ни чуо за Данијела Драгојевића.
Засели смо за машине и укључили све претраживаче …
И сада, након ишчитавања свега што се о њему могло пронаћи, ствари стоје потпуно другачије.
Сада нам се чини да знамо још мање …
Али, у једно смо сигурни.
Неке особине Д.Д. су нас просто опчиниле.
Нисмо могли веровати да још увек има таквих људи.
Човек, и још песник, а не жели популарност!
Човек, и још песник, а жели да остане анониман!
Човек, и још уметник, а не даје интервјуе.
Човек, и још уметник, а нигде на интернету не можете наћи његову слику.
(Нема инстаграма, фејсбука, твитера, линкедина и сличних бенседина са његовим ликом).
Човек, и још песник, књижевник, а не жели никакве награде.
Човек, и још уметник, а не жели нигде да наступа.
Човек, песник, а одбио вишеструке тираже и преводе великих америчких издавача.
Човек, коме су нудили катедру и Академију, шансу да подучава, да буде професор (нешто за што би нефролози заклали рођеног ментора), а он је све то ладно одбио.
Човек, “наш” човек, из Веле Луке, Данијел Драгојевић.
Нисмо се нешто баш-баш интимизирали с поезијом ДД („нека струка одлучи“), али његове људске, карактерне особине, су нам импресивне. (линк)
Ако вама све наведено није било довољно да се и ви одушевите истим, даћемо вам и крунски аргумент.
Kада га продавци, полицајци и слични очитавачи личних карата и особних исказница, упитају шта му је Оливер, његов земљак и широко популарнији Драгојевић, исто из Веле Луке, Данијел одговара кратко и прецизно:
“Оливер ми је срање.”
.
.
42)
Читање је прецењено.
Kо још има времена за то.
Довољно је погледати наслове.
Прелиставање је сине, постало qуа нон.
Ради повећања лајкова, гледаности, зараде и/или утицаја, не бирају се средства.
Свакога дана, с’ јутра ил’ с’ вечери, „гости у студију“, прелиставају нам дневну штампу.
Животи пишу романе, а новинари им бришу дупе. И праве жуту штампу.
Ниједан (маколико) надахнути књижевник не може смислити такву сатиру, какви су нехотични афоризми у насловима глупих уредника.
Ако не верујете, значи да се никада нисте затекли међу листовима у радњи званој прелиставање.
Ево живих примера:
„Потонуо најновији ратни брод. Испливали први снимци“, „Певачица преживљава драму“, „Претукли дете са посебним потребама“, „Школа за бисексуалце, дуално образовање у правом смислу речи“, „Трудну Сандру убили, њену кћерку живу закопали, изашли су пред суд, а онда се десило нешто неочекивано“(линк).
Што би рекао чика Веља:
Kаква ти је анамнеза, такав ти је живот.
.